Trošak obrade kredita

trošak obrade kredita advokat u novom sadu

Poslovna praksa banaka

Poslovna praksa banaka koje posluju na teritoriji Republike Srbije, po pravilu, podrazumeva da banka klijentu naplaćuje trošak obrade kreditnog zahteva. Trošak obrade kredita banka naplaćuje tako što klijentu iznos odobrenog kredita isplati umanjen za navedeni iznos troška. Klijent je u ovoj situaciji nemoćan, jer o odredbama ugovora nema pregovaranja, s obzirom da se radi o tzv. ugovoru po pristupu, gde banka unapred sastavlja tekst ugovora. Kako je ovo praksa gotovo svih banaka, pregovaračka sposobnost klijenta praktično ne postoji.

Zakonska regulativa

Osnovni pravni izvor koji reguliše ugovorne odnose, pa tako i kreditni odnos između banke i klijenta jeste Zakon o obligacionim odnosima. Ovaj zakon u članu 1065 reguliše pojam kredita te propisuje da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

trošak obrade kredita advokat u novom sadu

Kao profit banke za pozajmljeni novac predviđena je, dakle, kamata koju klijent plaća. Međutim, na osnovu ove odredbe ne možemo zaključiti da je ugovaranje troška obrade nedozvoljeno. Naime, Zakon o bankama u članu 43 propisao je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Iako član 1065 Zakona o obligacionim odnosima ne predviđa da korisnik plaća trošak obrade, iz smisla ove odredbe ne proizlazi zabrana njegovog ugovaranja. U vidu treba imati i član 1066 Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da se ugovorom o kreditu utvrđuje iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita.

Ugovaranje troška obrade može biti jedan od uslova odobravanja kredita. Banke, po pravilu, pre zaključenja ugovora korisnika upoznaju sa obavezom plaćanja troška obrade i to tako što ovu obavezu korisnika iskažu u ponudi za zaključenje ugovora, obaveznim elementima ugovora i planu otplate kredita, te se ne može reći da je ova obaveza neodređena ili neodrediva. Upravo odredivost ugovorne obaveze jeste jedno od načela koje propisuje Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji zakon takođe vrlo jasno određuje šta korisniku kredita mora biti poznato u predugovornoj fazi. Ponuda za zaključenje ugovora obavezno sadrži i efektivnu kamatnu stopu koja u sebi obuhvata sve naknade i troškove koje korisnik snosi i predstavlja stvarnu cenu koštanja kredita. Imajući u vidu navedeno, zaključak je da nema ničeg spornog u ugovaranju plaćanja troška obrade kredita.

trošak obrade kredita advokat u novom sadu

Zašto je ipak ugovaranje troška obrade kredita u praksi pravno manjkavo

Ugovaranje troška obrade kredita ne bi bilo ni u čemu sporno kada bi taj „trošak“ banke u stvarnosti postojao. Banka, po pravilu, trošak obrade kredita vezuje procentualno za iznos odobrenog kredita. Da li banka pod tim troškovima podrazumeva trošak papira i tonera za štampanje? Trošak radne snage ili režijske troškove poslovnog prostora? Da li zaista ovi troškovi rastu s visinom odobrenog kredita? Naravno da banka ima sve ove troškove, ali je poslovni običaj da privredni subjekt sve troškove poslovanja ukalkuliše u jedinstvenu cenu koju kupac plaća za neki proizvod ili neku uslugu.

Banka nema nikakvih prepreka, sem marketinških, da sve troškove uključi u nominalnu kamatnu stopu. Postoje troškovi koje banka zaista snosi i prevaljuje na korisnika, a koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope i to su: premija životnog ili osiguranja za slučaj gubitak posla, trošak podnošenja zahteva Kreditnom birou Narodne banke Srbije, trošak meničnog formulara i sl. Međutim, trošak obrade kredita banka nikako ne može da obrazloži. Banke, u nedostatku argumenata, često ističu da sporna novčana obaveza korisnika ne predstavlja trošak obrade nego „naknadu za obradu kreditnog zahteva“. Ovo je, pak, samo neubedljivi terminološki trik, jer drugačiji naziv obaveze ne donosi samim tim neku suštinsku razliku. Banke, takođe, kao opravdanje za vezivanje iznosa ove obaveze za visinu odobrenog kredita navode primere sudske takse koja se vezuje za vrednost predmeta spora i takse koja se plaća za javnobeležničke usluge spram vrednosti ugovora.

Ali, ove dve takse imaju sledeće osobenosti koje trošak obrade kredita nema: sudska taksa je propisana Zakonom o sudskim taksama, a zakonsko poreklo ne ostavlja dilemu o legalnosti primene, dok javnobeležnička taksa predstavlja jedini vid prihoda javnog beležnika za usluge koje obavlja, dakle ekvivalent je nominalnoj kamatnoj stopi u kreditnim ugovorima. Banci se ne može primedbovati da nominalnu kamatnu stopu iskaže u zavisnosti od iznosa odobrenog kredita. Nesumnjivo je da trošak obrade za banku ne predstavlja nikakav stvaran trošak već je reč o dodatnom prihodu banke iz ugovornog odnosa kojim se ona neosnovano bogati na račun korisnika, koristeći svoju ekonomsku nadmoć nad njim. Ovakva praksa banaka svakako ne odražava njihovo savesno i pošteno postupanje, a na šta ih obavezuje član 12 Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.

trošak obrade kredita advokat u novom sadu

Takođe, klijentima je minimum pravne zaštite zagarantovan Zakonom o zaštiti potrošača, dok Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga u odnosu na ovaj predstavlja poseban zakon kojim se jednoj posebnoj kategoriji potrošača garantuje samo viši nivo zaštite. Zakon o zaštiti potrošača u članu 14 propisuje da potrošač nije dužan platiti bilo kakav oblik dodatnih troškova, ako trgovac nije dobio izričitu saglasnost potrošača za konkretne dodatne troškove, pored ugovorene naknade za glavnu ugovornu obavezu trgovca. U članu 17 ovaj zakon zabranjuje nepoštenu poslovnu praksu i na trgovca prevaljuje teret dokazivanja da nije obavljao nepoštenu poslovnu praksu. Ništavost ugovorne odredbe o plaćanju troškova obrade proizlazi iz člana 103 Zakona o obligacionim odnosima, jer je takva odredba suprotna dobrim običajima, a obaveza banke da klijentu vrati naplaćeni iznos sledi iz pravila o neosnovanom obogaćenju. 

Stav Vrhovnog kasacionog suda

 Prepoznajući važnost ovog problema, Vrhovni kasacioni sud je 22.05.2018. godine zauzeo pravni stav koji glasi: „Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.“ Ovakvom formulacijom, nažalost, Vrhovni kasacioni sud je, namerno ili slučajno, ostao nedorečen. Nije se izjasnio o kakvim podacima se radi. Da li je dovoljno da banka u ponudi iskaže samo iznos troška obrade, čime bi banke u praksi poštovale ovu svoju obavezu, ili ti podaci podrazumevaju da je banka dužna da prikaže strukturu troškova.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Close Menu