Svaki čovek se rađa slobodan i sa istim dostojanstvom i pravima, barem tako kaže Univerzalna deklaracija i domaći zakoni Republike Srbije koji osiguravaju ista prava svim njenim građanima. Međutim, koliko su te reči istinite najbolje znaju oni čija su prava, iako formalno zagarantovana, u praksi nedostupna, uskraćena ili čak nepoznata.
Šta je diskriminacija?
Diskriminacija ili diskriminatorno postupanje, kako jasno definiše Zakon o zabrani diskriminacije, podrazumeva nepravedan tretman pojedinca ili grupa zbog njihovih osobina ili karakteristika, bez obzira da li su te osobine stvarne ili pretpostavljene. To može uključivati privilegovanje nekih ili isključivanje drugih, što dovodi do njihovog nepovoljnog položaja u odnosu na ostale.
Diskriminacija na poslu, ali i uopšte, dešava se i kada se ljudi koji su već u neravnopravnom položaju tretiraju jednako, iako je njima teže da ispune uslove ili ostvare prava.
Dakle, svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje u odnosu na lica ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a zasnovano na različitim karakteristikama kao što su rasa, boja kože, poreklo, jezik, verska ili politička uverenja, pol, seksualna orijentacija, imovno stanje, zdravstveno stanje, invaliditet, bračni i porodični status, osuđivanost, starosna dob, izgled, članstvo u organizacijama ili druga lična svojstva – sve to spada pod diskriminaciju.
Isto tako, ovaj Zakon precizno definiše opštu zabranu diskriminacije, oblike i slučajeve diskriminacije, kao i postupke zaštite od diskriminacije kroz nekoliko njenih formi:
- Direktnu i indirektnu diskriminaciju,
- Kršenje principa jednakih prava i obaveza,
- Pozivanje na odgovornost,
- Udruživanje radi diskriminacije,
- Govor mržnje, uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.
Takođe, ovim zakonom se uspostavlja nezavisan državni organ, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, koji ima ovlašćenja da prima i razmatra pritužbe zbog kršenja zakona i daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima.
Ko ima pravo da traži naknadu štete zbog diskriminacije?
Svako ima pravo da se obrati sudu za zaštitu svojih prava u slučaju diskriminacije. Pravo na pristup pravdi je dostupno svima, bez obzira na državljanstvo ili bilo koje posebno svojstvo, kao što su boravak u zemlji, pravo glasa ili poreske obaveze. Načelo jednakosti se primjenjuje na sve.
Štaviše, zaposleni koji su diskriminisani imaju pravo da podnesu tužbu za nadoknadu štete zbog diskriminatornog postupanja prema njima.
Za tužbu je važno dokazati da je diskriminator odgovoran za štetu zbog diskriminacije. Međutim, čak ni u tom slučaju diskriminisana osoba ne mora da dokazuje krivicu diskriminatora. Naime, zakon smatra da je svaki diskriminator za koga se dokaže da je svojim diskriminatornim postupkom prouzrokovao štetu, kriv, pa je na njemu teret dokazivanja suprotnog.
Ipak, diskriminator ne može dokazati svoju nevinost ako je štetu prouzrokovao činom neposredne diskriminacije (jer zakon nepobitno pretpostavlja postojanje diskriminacije u tom slučaju).
Kada se traži naknada štete zbog diskriminacije, diskriminisana strana treba da dokaže štetu, diskriminatorno postupanje i uzročno-posledičnu vezu između ta dva, što znači da se šteta obično javlja kao posledica diskriminatornog postupka.
Koje oblike štete može da trpi diskriminisano lice?
Sama diskriminacija ne donosi štetu, niti je nužno da do nje dođe da bi se smatralo da je diskriminacija postojala, niti da osoba koja diskriminiše bude kriva.
Ali kada šteta postoji, kao i kada postoji krivica diskriminatora, pravo diskriminisane osobe je da dobije naknadu za svu pretrpljenu štetu, kako materijalnu (u imovini), tako i nematerijalnu.
Diskriminisana osoba trpi materijalnu štetu ako se zbog delovanja diskriminatora smanji broj ili vrednost njenih imovinskih prava (što je poznato kao stvarna šteta), ili sprečavanje njenog povećanja, što predstavlja izgubljenu korist. Na primer, osoba koja nije dobila posao zbog diskriminatornog postupka može pretrpeti materijalnu štetu jer nije ostvarila planiranu zaradu.
Nematerijalna šteta obuhvata duševnu bol usled povrede časti i ugleda ili fizičku bol koju osoba trpi, ili strah. Diskriminisana osoba može tražiti izvinjenje, povlačenje diskriminatorne izjave, ili određenu finansijsku nadoknadu.
Ovde je važno razlikovati mobing odnosno zlostavljanje na poslu od navedenih slučajeva. Mobing, iako specifičan oblik diskriminacije, podrazumeva različite načine kontinuiranog maltretiranja na radnom mestu, kao što su uvrede, zastrašivanje ili psihičko zlostavljanje.
Cilj mu je narušavanje integriteta i časti zaposlenog, često bez obzira na stvarne karakteristike te osobe i za njega postoji specifična procedura zaštite koju propisuje Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Kako se utvrđuje postojanje diskriminacije?
Osoba koja je doživela bilo kakav oblik diskriminacije ima pravo da podnese zahtev za naknadu štete, navodeći na koji način je diskriminisana i kakva joj je šteta naneta tim postupkom. Tokom procesa, ovo se dokazuje saslušavanjem oštećene strane, svedoka koji su bili prisutni ili imaju informacije o događaju, i relevantne dokumentacije, ako je dostupna.
Ukoliko tokom sudskog procesa tužilac uspe da dokaže da je tužena strana preduzela diskriminatorne radnje koje su nanele štetu, sud će odlučiti o osnovanosti zahteva za naknadu štete. Ako je zahtev osnovan, oštećenoj strani će biti dosuđena naknada.
Kada se utvrđuje diskriminacija, poželjno je da se diskriminatorno postupanje prema određenoj osobi ili grupi može uporediti s postupanjem prema drugom pojedincu ili grupi u sličnoj situaciji. Zadatak osobe koja tvrdi da je diskriminisana jeste da dokaže organu pred kojim se vodi postupak da su druge osobe bile povlašćene ili bi bile povlašćene u istoj situaciji, osim po pravno zaštićenom ličnom svojstvu.
Takođe bi ovde bilo dobro pomenuti i praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je definisao diskriminaciju kao različit tretman osoba u istim ili sličnim slučajevima bez razumnog i objektivnog opravdanja. Razlika se može opravdati samo ako postoji opravdan cilj i razuman odnos između tog cilja i sredstava koja se koriste za njegovo postizanje.
Prema zakonima o radu i zabrani diskriminacije, pravljenje razlike, isključenje ili davanje prednosti zbog osobina koje su neophodne za obavljanje određenog posla, ne smatra se diskriminacijom ako je svrha opravdana. Na primer, ako je modni brend u potrazi za modelom za žensku odeću, nije diskriminacija ako postave uslov da je potrebno da kandidatkinja bude ženskog pola, jer je to stvaran i odlučujući uslov za obavljanje te uloge.
Koji je rok za podnošenje tužbe za diskriminaciju?
Prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima, rok da se podnose tužba za diskriminaciju je generalno tri godine od dana kad je oštećenik saznao za štetu i lice koje je štetu prouzrokovalo.
U svakom slučaju, potraživanje za naknadu nematerijalne ili materijalne štete zbog diskriminacije zastareva nakon pet godina od dana kada je šteta nastala. Dakle, nakon isteka ovog perioda, oštećeni gubi pravo da traži naknadu štete.
