Ugovor može da prestane na različite načine, pri čemu je najčešći i najpoznatiji način završetak ili raskid ugovora nakon što su ispunjene obaveze o kojima su se ugovorne strane dogovorile.
Međutim, osim putem ispunjenja, postoji i nekoliko drugih načina na koje ugovor može da završi. To uključuje sporazumni dogovor između stranaka o prekidu ili raskidu ugovora.
Iako imaju isti rezultat, raskid i poništaj ugovora su dve različite stvari. Kada se ugovor raskine ili poništi, on više nema pravno dejstvo.
Uz to, ugovor može da prestane u slučaju smrti jedne od stranaka (ako je fizičko lice) ili ukoliko ta stranka prestane da postoji (ako je pravno lice).
Takođe, ugovor može biti okončan ako predmet ugovora prestane da postoji ili se promeni na način koji onemogućava ispunjenje ugovornih obaveza.
U nastavku ćemo detaljnije razmotriti šta su to poništaj i raskid ugovora.
Šta je poništaj ugovora?
Poništaj ugovora se događa kada postoje nedostaci i mane koje onemogućavaju da ugovor bude pravno valjan ili da opstane u pravnom sistemu. Ti nedostaci mogu biti vezani za:
- Oblik,
- Sadržaj,
- Sposobnost zaključivanja ugovora,
- Zakonitost ugovaranja,
- Nedostatak slobodne volje, prisila, pretnje, zabluda.
Kada se ugovor poništi, to zapravo znači da je prestao da važi. Dakle, poništava se ugovor koji iz nekog razloga nije mogao biti pravno valjan, a razlozi za to su postojali već prilikom zaključivanja ugovora.
Vrste ništavih ugovora i njihove posledice
Postoje situacije u kojima nedostaci ugovora utiču na celokupan ugovor i u takvim slučajevima govorimo o potpuno ništavim ugovorima. Oni nemaju nikakve pravne posledice i svaki deo ugovora, odnosno svaka njegova odredba, smatra se nevažećom.
Takođe, postoje nedostaci koji utiču samo na određeni deo ugovora, na određene odredbe ili članove, ali ugovor i dalje može ostati pravno važeći.
U tim situacijama, samo sporni deo ugovora se smatra ništavim, dok ostatak ugovora ostaje na snazi i ima pravne posledice. Takve ugovore nazivamo delimično ništavim.
Važno je naglasiti da nije moguće dati precizan spisak ugovora koji bi mogli da se klasifikuju kao apsolutno ili relativno ništavi, zbog čega su zakonske odredbe formulisane na opšti način.
Kakva je razlika između apsolutno i relativno ništavih ugovora?
U teoriji, kao i u sudskoj praksi, postoji jasna razlika između dve vrste ugovora koje se smatraju ništavim.
Apsolutno ništav ugovor
Smatra se da je apsolutno ništav ugovor ako je suprotan obaveznim propisima, javnom poretku ili standardima dobrog ponašanja, koji se uzimaju u obzir u svakom konkretnom slučaju.
Tu spadaju i sledeći:
- Ugovori koji su sklopljeni s ciljem širenja zelenaštva,
- Ugovori čiji je predmet nemoguć, nedopušten ili neodređen (nejasan).
- Ugovori koji nisu sklopljeni u propisanoj zakonskoj formi.
S obzirom na to da je apsolutno ništav ugovor od izuzetnog značaja za društvo i državu, sud je obavezan da se po službenoj dužnosti bavi ovom vrstom ništavosti, nevezano za volju ugovornih strana.
Ovaj ugovor ne proizvodi nikakve pravne posledice, odnosno smatra se da nikada nije ni postojao, iako je formalno ispravno napisan. Drugim rečima, to je onaj ugovor čiji su nedostaci toliko ozbiljni da ih nije moguće ispraviti i ugovor ne može opstati.
Rok za podnošenje prigovora ili tužbe za utvrđivanje apsolutne ništavosti ugovora nema vremensko ograničenje. Ugovorne strane nikada ne mogu odlučivati o tome da apsolutno ništav ugovor ostane pravno valjan.
Međutim, ako se ugovor izvrši, zakon dozvoljava zahtev za povraćaj ili nadoknadu štete na osnovu neopravdanog obogaćenja (u zavisnosti od konkretnog slučaja može biti materijalna ili novčana nadoknada).
Relativno ništav ugovor
Rušljiv ugovor ili relativno ništav ugovor je ugovor koji je sklopljen pod pretnjom, zabludom ili prevarom, kao i ugovori u kojima je jedna strana nepravično oštećena., ili kada je takva situacija određena Zakonom o obligacionim odnosima ili posebnim propisima.
Dakle, rušljivi ugovori ostaju pravno valjani sve dok ovlašćeno lice ne zatraži njihovo poništenje. Ovakav pristup rušljivim ugovorima je blaži zbog toga što mana u ovim ugovorima ne utiče na šire društvene interese, već samo na pojedinačne.
Treća lica nikada ne mogu da traže poništaj ugovora, već samo strane čiji je interes povezan sa rušljivošću ugovora. Ako ovlašćeno lice ne zahteva poništenje ugovora, on je obavezujuć i ostaje na snazi kakav jeste.
Sud se ne bavi pitanjem relativne ništavosti ugovora, ali se on može poništiti u ograničenom vremenskom roku budući da pravo na poništaj ovih ugovora zasatreva.
Kako osporiti ništav ugovor i povratiti štetu?
Da bi se u potpunosti ili delimično poništio jedan ugovor, potrebno je pokrenuti sudski postupak i podneti tužbu pred odgovarajućim sudom. Sud će, u sklopu ovog parničnog postupka, doneti odluku kojom se proglašava (oglašava) ništavnost ugovora.
Ukoliko neko smatra da je zaključio ugovor koji je ništav, poništaj takvog ugovora se ostvaruje kroz pravnu proceduru kojom sud svojom presudom utvrđuje ništavnost tog ugovora. Preporučljivo je da se pre pokretanja procedure konsultuje advokat za ugovorno pravo.
U slučaju da su obe strane ispunile svoje obaveze na osnovu nevažećeg ugovora, ta izvršena delovanja nemaju pravni osnov. Stoga, svaka strana ugovora mora da vrati sve što je primila od druge strane na osnovu tog ugovora.
Ako to nije moguće, treba obezbediti odgovarajuću novčanu nadoknadu. Takođe, kao posledica nevažećeg ugovora može se pojaviti i zahtev za naknadu štete. Osoba koja je odgovorna za zaključivanje nevažećeg ugovora snosi odgovornost prema drugoj savesnoj strani ugovora za štetu koju je pretrpela.
Raskid ugovora je način prekida ugovornog odnosa i može biti jednostrani ili sporazumni. Razlog za raskid nastaje nakon zaključenja ugovora, što je bitna razlika u odnosu na apsolutno i relativno ništave ugovore, gde razlog za poništenje postoji već prilikom zaključenja.
Raskid se primenjuje samo na valjane ugovore, tj. one koji bi trebalo da se okončaju ispunjenjem. Ako je ugovor već ispunjen, raskid nije moguć. U tom slučaju, moguće je samo zaključivanje novog ugovora da bi se povratilo pređašnje stanje.
Raskid nije isto što i otkaz ugovora, koji je jednostrana izjava ugovorne strane kojom se trajni ugovorni odnos prekida. Za otkaz ugovora nije potrebno navoditi razloge.
Raskid ugovora oslobađa ugovorne strane, osim odgovornosti za štetu, ali samo u određenim slučajevima. Raskid ugovora zahteva povraćaj onoga što je prethodno dato. Ako je u pitanju novac, dužnik mora vratiti i platiti zateznu kamatu. Koristi koje je ugovorna strana imala od povraćaja moraju biti vraćene ili nadoknađene novčano.
Ugovor može biti sporazumno raskinut, što znači da su se ugovorne strane naknadno dogovorile o prekidu. Takav sporazum predstavlja novi ugovor kojim se prethodni raskida i gubi pravno dejstvo.
Sporazumni raskid ugovora je moguć i kada je delimično izvršen. Ako je ugovor u potpunosti izvršen, neophodno je sklopiti nov ugovor. U tom ugovoru će biti dogovoreno vraćanje onoga što je dato.
Kod delimično izvršenih ugovora je moguće dogovoriti se o povratu primljenog, ali raskid ugovora nema retroaktivno dejstvo. Povratno dejstvo ugovora, ako je dogovoreno, podrazumeva da svaka ugovorna strana mora vratiti primljeno. Treće lice koje je steklo neko pravo na osnovu ugovora koji je sporazumno raskinut ne sme biti oštećeno.
