Ako izuzmemo nekoliko velikih gradova u Srbiji, u kojima su materijalne prilike stanovništva nešto iznad proseka, sporovi male vrednosti su najzastupljeniji oblik sudskog postupka. Šta su sporovi male vrednosti i kako se razlikuju od redovnog parničnog postupka saznaćete u nastavku.
Šta su sporovi male vrednosti?
Sporovi male vrednosti tzv. bagatelni sporovi podrazumevaju sporove manje imovinske vrednosti, te manjeg društvenog značaja, koje zakonodavac reguliše odredbama Zakona o parničnom postupku, njegovim članom 468, taksativno navodeći koji se to sporovi ubrajaju pod ovakve.
Sporovi male vrednosti nisu regulisani pravilima koja se primenjuju u parničnim postupcima. U postupku o sporovima male vrednosti tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, nema pripremnog ročišta, rok za žalbu je osam dana umesto petnaest, kao i rok za dobrovoljno izvršenje presude. Osnovna razlika se najviše primeti u ograničenim mogućnostima žalbe – presuda u sporovima male vrednosti se ne može se pobijati pogrešno ili nepotpuno utvrđenih činjenica, što je najčešći razlog za žalbu u redovnom parničnom postupku.
Pravila ovog postupka primenjuju se isključivo na sporove kondemnatorne prirode (u ovakvim sporovima tužilac tužbom zahteva od suda da tuženom naloži određeno ponašanje, osudu na određeno činjenje ili nečinjenje; preduzimanje radnje, propuštanje ili trpljenje radnje).
Koji se to sporovi smatraju sporovima male vrednosti?
U svakom od slučaja iz člana 468 Zakona o parničnom postupku reč je o zahtevima kod kojih potraživanje ne prelazi protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Takođe, i svi sporovi koji se ne odnose na novčana potraživanja, a označena vrednost predmeta spora je ispod 3.000 evra, predstavljaju sporove male vrednosti.
U postupku po prigovoru protiv platnog naloga, ako osporena vrednost ne prelazi gore navedeni iznos, dolazi do primene postupka u sporovima o kojima je reč. Ako tužilac preinači tužbu tako da vrednost predmeta spora bude veća od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, postupak biti dovršen kao opšti parnični postupak. Ako tužilac do zaključenja glavne rasprave koja se vodi u skladu sa odredbama o opštem parničnom postupku smanji tužbeni zahtev i on ne prelazi vrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, dalji postupak sprovešće se u skladu sa odredbama zakona o postupku o sporovima male vrednosti.
Pritom, i privredni sporovi u kojima vrednost predmeta spora ne prelazi iznos u protivvrednosti od 30.000 evra posmatraće se kao privredni sporovi male vrednosti.
Rešavanje gore navedenih postpaka poverava se osnovnim sudovima, a postupa sudija pojedinac.
Sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa, sporovi zbog smetanja poseda, državine, ne smatraju se sporovima male vrednosti.
Razlike u odnosu na opšti parnični postupak
Najznačajnije razlike u odnosu na opšti parnični postupak ogledaju se u tome što u vrsti sporova o kojima je u ovom tekstu reč, iznošenje relevantne činjenične i dokazne građe se dopušta samo u prvostepenom postupku do zaključenja glavne rasprave, tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, a pripremno ročište se ne zakazuje.
U pozivu za ročište tužilac i tuženi se upozoravaju na posledice izostanka sa ročišta, te se tako navodi da ukoliko tužilac izostane tužba će se smatrati povučenom, dok ukoliko to bude tuženi sud će doneti presudu zbog izostanka.
Postupak po pravnim lekovima
I ovde zakonodavac pravi razliku u odnosu na opšti parnični postupak, te snažnije ograničava uslove za izjavljivanje redovnih pravnih lekova, dok je kod vanrednih najznačajnija ta, kojom se zabranjuje dopuštenost revizije.
Razlog pobijanja sudske odluke (presude ili rešenja protiv kojeg je dopuštena samostalna žalba) može biti jedino apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka ili pogrešna primena materijalnog prava.
S tim u vezi, nedopušteno je svako isticanje novih činjenica i dokaza, kao i pobijanje presude zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Kada je reč o rokovima, oni su takođe skraćeni, te je rok za izjavljivanje žalbe osam dana, umesto petnaest, od dana objavljivanja presude, odnosno rešenja. I paricioni rok je skraćen, pa takođe iznosi osam dana.
Iz svega pomenutog, dolazimo do zaključka da je zakonodavac prilikom donošenja odredaba o ovoj vrsti sporova, težio obezbeđenju pružanja što ekonomičnije i efikasnije pravne zaštite.
Ali povrh svega, osnovni cilj treba biti zakonito i pravično odlučivanje, odnosno pravo stranaka na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.
