Usvojenje (adoptio) predstavlja ustanovu porodičnog prava koja podrazumeva formiranje porodičnih odnosa, prvenstveno roditeljskih, te srodstva, između punoletnog lica (usvojitelja) i tuđeg, maloletnog deteta (usvojenika), pravnim putem.
Dete se može usvojiti ako je to u njegovom najboljem interesu!
Porodični zakon, kada je reč o usvojenju, u najvećoj meri štiti prava i interese dece bez roditeljskog staranja, te se i u osnovnim odredbama govori o obavezi države da takvoj deci obezbedi zaštitu u porodičnoj sredini uvek kada je to moguće, te da ona imaju jednaka prava prema usvojiteljima kao dete prema roditeljima.
Uslovi za zasnivanje usvojenja
Kada je reč o uslovima za zasnivanje usvojenja, možemo govoriti o materijalnim i formalnim uslovima.
Materijalni uslovi obuhvataju uslove koji treba da se ispune na strani budućih usvojitelja, te usvojenika, dok formalni obuhvataju postupak zasnivanja usvojenja.
Uslovi na strani usvojitelja
Uslovi na strani usvojitelja obuhvataju lična svojstva usvojitelja, bračni status usvojitelja, pripremu usvojitelja i državljanstvo usvojitelja.
Usvojitelj mora biti punoletno lice, a što određuje uslov da minimalna razlika u godinama između usvojenika i usvojitelja mora biti 18 godina, uz moguć izuzetak, ukoliko je to, kao što smo već napomenuli, u najboljem interesu deteta.
Kada je reč o ličnim svojstvima usvojitelja, zakon ih određuje negativnom formulacijom, te tako naglašava da ne može biti usvojitelj lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava, ono koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti, lice koje je obolelo od bolesti koja može štetno delovati po usvojenika, kao i lice osuđeno za određena krivična dela.
Krivična dela koja se ubrajaju u ovu kategoriju jesu ona iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv polne slobode i protiv života i tela, a sasvim je jasno zbog čega se ovakvim licima ne dozvoljava usvojenje.
Uslov koji se odnosi na bračni status, po pravilu, podrazumeva da usvojitelji mogu biti samo supružnici ili vanbračni partneri.
Veoma izuzetno, usvojenje se može dozvoliti licu koje živi samo, ukoliko postoje naročito opravdani razlozi za to, kao što je, recimo, postojanje situacije u kojoj se dato lice već staralo o detetu, a drugih odgovarajućih usvojitelja nema. U praksi gotovo da i ne postoje ovakvi slučajevi.
Što se tiče državljanstva usvojitelja, zakonodavac favorizuje usvojenje od strane domaćih državljana.
Poslednji uslov, ali i najkompleksniji, predstavlja priprema za usvajanje po posebnom programu, koju propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.
Uslovi na strani usvojenika
Podobnost usvojenika obuhvata interes usvojenika, njegovo maloletstvo, porodični status i saglasnost sa usvojenjem.
Može se usvojiti samo maloletno lice, ali ukoliko je ono steklo potpunu poslovnu sposobnost (zaključenjem braka ili na osnovu roditeljstva), tada usvojenje nije dozvoljeno.
Porodični status, kao jedan od uslova, podrazumeva slučajeve u kojima dete nema roditeljsko staranje, usled smrti roditelja, ili slučaja u kom su oni nepoznati, ne zna se gde se nalaze, ili su pak nesposobni da se staraju o detetu. 
Ali, pored gore navedenih, postoji i slučaj kada su roditelji deteta saglasni sa usvajanjem. Ovde postoje okolnosti koje onemogućavaju roditeljima da zadrže dete (roditelji su isuviše mladi da se staraju o detetu, ili su u veoma teškoj materijalnoj situaciji, na rubu egzistencije, itd.)
Sa usvojenjem dete mora da se saglasi, te je ovo još jedan primer u kom se jasno ogleda zaštita najboljeg interesa deteta.
Zakonodavac zahteva saglasnost deteta koje je navršilo desetu godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje.
Na kraju, osvrnućemo se na jednu staru latinsku izreku, kako bismo vas podsetili na važnost i smisao ustanove usvojenja “Adoptio naturam imitatur” – Usvojenje podražava prirodu!
