Pojam državine regulisan je Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, tako da se ona može definisati kao faktička vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrši na osnovu subjektivnog prava ili bez pravnog odnosa i nezavisno od toga da li držalac veruje da je ovlašćen da vrši tu faktičku vlast. Držalac gubi državinu kada prestane da vrši faktičku vlast nad stvari, ali ne gubi je u slučajevima kada je privremeno sprečen da vrši faktičku vlast, nezavisno od svoje volje. Ukoliko se u tim situacijama desi smetnja državine – uznemiravanje ili pokušaj oduzimanja, držalac ima pravo na zaštitu od smetanja državine.
Svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od smetanje državine – uznemiravanja ili oduzimanja državine. U našem pravu držaocu su na raspolaganju dva puta za zaštitu od smetanja svoje državine, a to su vansudski i sudski.
Vansudski način zaštite koji se naziva još i samopomoć je na raspolaganju držaocu protiv onoga ko ga neovlašćeno uznemirava u državini ili mu ju je oduzeo, pod uslovom da je opasnost neposredna, a da je samopomoć nužna i da način vršenja samopomoći odgovara prilikama u kojima postoji opasnost.
Sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može se tražiti u roku od 30 do godinu dana od nastalog smetanja (spor zbog smetanja državine).
Vansudska zaštita od smetnje državine – samopomoć
Kao što smo u uvodu spomenuli, vansudski način zaštite državine predstavlja pravo držaoca na samopomoć, odnosno pravo da sam, primenom izvesne sile, odbije smetanje svoje državine, odnosno vrati državinu koja mu je oduzeta.
Međutim, nije svaka samopomoć dozvoljena, te tako zakon predviđa i postavlja određene uslove, kako bi ona bila pravno valjana.
Potrebno je da je smetanje, odnosno oduzimanje državine neovlašćeno, tj. da se ne zasniva na sudskom ovlašćenju, odluci državnog organa, niti na volji samog držaoca. Nasuprot tome, oduzimanje bi bilo ovlašćeno, ukoliko bi se, na primer, na osnovu sudske presude oduzela stvar radi naplate potraživanja.
Zatim, samopomoć se ne sme vršiti nanošenjem telesne povrede, osim ako se držalac kreće u granicama nužne odbrane u smislu krivičnog prava. Držalac je dužan da se uzdržava od postupaka koji, prema okolnostima, nisu opravdani, što predstavlja faktičko pitanje koje sud ceni u svakom konkretnom slučaju.
Jednostavno rečeno, držalac ne sme da prekorači granice dozvoljene samopomoći, u suprotnom, odgovara za štetu koju prouzrokuje takvim činjenjem.
Na ovaj način držalac može štititi svoju državinu u toku samog postupka smetanja odnosno oduzimanja, a ukoliko mu je stvar oduzeta, može je povratiti u roku u kojem se može podići državinska tužba – trideset dana od dana saznanja za oduzimanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od dana oduzimanja.
Sudska zaštita od smetnje državine – tužba za zaštitu državine
Sudski način zaštite državine predstavljaju tužbe za zaštitu državine, a to su tužba za povraćaj oduzete stvari i tužba zbog smetanja državine.
Subjektivni rok za podnošenje ovih tužbi jeste trideset dana od dana kada je tužilac saznao za oduzimanje, odnosno smetanje državine i za lice koje je to učinilo, dok je objektivni rok godinu dana od dana smetanja, odnosno oduzimanja. Sud na ove rokove pazi po službenoj dužnosti.
Međutim, ukoliko se smetanje sastoji u zasnivanju trajnog stanja, rok teče od početka zasnivanja tog stanja, odnosno od preduzimanja radnje kojom je zasnovano takvo stanje.
Ako se smetanje vrši povremenim radnjama, postoje neusklađena mišljenja vezano za početak računanja roka za podnošenje tužbe. Prema tome, u svakom konkretnom slučaju sud treba na osnovu datih okolnosti da to oceni.
Rokovi su veoma bitni, jer se po njihovom proteku ne može više pokrenuti državinski spor, ali držaocu ostaje na raspolaganju petitorna tužba kojom se može raspravljati o pravnim pitanjima (zakonitosti državine, savesnosti odnosno nesavesnosti…).
Sudski postupak za zaštitu državine
Državinski sporovi rešavaju se u posebnoj vrsti parničnog postupka, veoma su kratki i brzi, jer se u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku vodi kao hitan slučaj. Pri određivanju rokova i ročišta sud će voditi računa o potrebi hitnog rešavanja. Rok za ispunjenje dužnosti koje su naložene strankama sud određuje prema okolnostima pojedinačnog slučaja, dok je rok za podnošenje žalbe osam dana.
Sudska odluka kojom se rešava ovaj spor donosi se u formi rešenja, protiv koga revizija nije dozvoljena. Postoji i mogućnost donošenja rešenja zbog izostanka.
Rešenjem kojim se usvaja tužbeni zahtev naređuje se uspostavljanje pređašnjeg stanja, odnosno obustava smetanja i izriče zabrana daljem smetanja pod pretnjom novčane kazne. Ukoliko tuženi sam ne izvrši ove radnje, one će se realizovati prinudnim putem.
Prilikom raspravljanja o tužbi zbog smetanja državine raspravlja se samo o poslednjem stanju državine i promenama nakon smetanja, dok je isključeno raspravljanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete.
Postoje dva izuzetka – dva prigovora. Jedan je „petitorium absorbet possessorium“ (svojinski postupak obuhvata državinski) kada je već vođen ili se vodi drugi parnični postupak koji je reivindikacioni, odnosno svojinski onda je takav prigovor dozvoljen. Drugi prigovor je „exceptio vitiosae possessionis ab adversario“ (prigovor manljive državine) – onaj koji je stekao silom, potajno i zloupotrebom poverenja nema pravo na zaštitu smetanja državine.
U toku postupka sud može po službenoj dužnosti da odredi privremene mere radi otklanjanja hitne opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja. Sud odluku o određivanju privremene mere donosi u roku do osam dana od dana podnošenja predloga.
Protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena žalba.
Rok za izjavljivanje žalbe protiv odluke suda je osam dana.
Protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena.
U slučaju ponovnog smetanja državine ne podiže se nova tužba zbog smetanja, nego se ima zahtevati izvršenje ranije donetog rešenja, ma koliko puta se smetanje ponovilo.
Nezavisno od spora zbog smetanja državine može se tražiti sudska zaštita državine po osnovu prava na državinu.
