Pravo svojine je najšire, u granicama zakona, pravo držanja, korišćenja i raspolaganja jednom stvari, koje se može isticati prema svim trećim licima.
Povreda prava svojine može biti učinjena na dva načina, oduzimanjem stvari vlasniku i smetanjem uživanja prava svojine.
Ovo pravo štiti se pokretanjem petitornog spora podnošenjem takozvanih petitornih tužbi. Njih ima tri, a to su reivindikaciona, publicijanska i negatorna. U daljem tekstu bliže će biti reči o revindikacionoj tužbi.
Reivindikaciona tužba
Reivindikaciona tužba predstavlja tužbu vlasnika za povraćaj stvari protiv držaoca kod kojeg se stvar nalazi.
Aktivno legitimisan jeste vlasnik individualno određene stvari, koja nije u njegovoj državini, te da bi uspeo sa svojim tužbenim zahtevom on mora dokazati da je vlasnik, što praktično znači da mora dokazati činjenice na osnovu kojih je stekao svoje pravo svojine. Međutim, ukoliko je dokazao da ima pravo svojine, pravo državine ne mora dokazivati.
Budući da se mogu revindikovati samo individualno određene stvari, postavlja se pitanje šta ukoliko dođe do oduzimanja generične stvari? U tom slučaju vlasnik ima pravo na obligacionopravni zahtev, odnosno ima pravo da podnese tužbu za naknadu štete, prilikom čijeg podnošenja se mora voditi računa o rokovima, jer, za razliku od svojinske tužbe koja ne zastareva, pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete zastareva.
Pasivno legitimisan u ovom sporu jeste držalac stvari, i to sadašnji držalac. Nije dovoljno dokazati da je tuženi bio, već da je i dalje držalac stvari, pritom je dovoljno dokazati da se stvar nalazi kod tuženog, bez obzira da li on stvar drži po nekom pravnom osnovu (npr. čuvar) ili bez njega.
Kako se tuženi može braniti?
Jedan od načina jeste imenovanje prethodnika.
Naime, onaj ko stvar drži u tuđe ime (čuvar, poslugoprimac…) može istaći prigovor tako što će imenovati to lice u čije ime stvar drži. To znači da lice koje je tuženo kao držalac neke stvari ili korisnik nekog prava, a tvrdi da stvar drži ili pravo vrši u ime trećeg lica, dužno je da u odgovoru na tužbu pozove preko suda to treće lice (prethodnika) da umesto njega stupi kao stranka u parnicu.
Ako se tužba ne dostavlja na odgovor, tuženi može to da uradi najkasnije na pripremnom ročištu, a ukoliko ono nije održano, na glavnoj raspravi pre nego što se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari.
Tuženom su na raspolaganju i prigovori, koji po svojoj prirodi mogu biti peremptorni i dilatorni.
Peremptorni prigovori su usmereni na odbijanje tužbenog zahteva i njima tuženi može isticati da je stekao svojinu na datoj stvari posle tužioca, da je tužilac u svoje ime prodao i predao tuđu stvar, ali je kasnije postao vlasnik te stvari, da je tužilac prodao i predao stvar iako tuženi nije postao vlasnik (nije izvršen upis prava svojine u katastar nepokretnosti).
Dilatorni prigovori su usmereni na odbacivanje tužbenog zahteva, a njima tuženi može isticati da stvar drži na osnovu nekog obligacionopravnog odnosa sa tužiocem (npr. kao najmoprimac) ili kao titular nekog stvarnog prava na tuđoj stvari (npr. kao zalogoprimac).
Šta kada tuženi izgubi spor?
Ukoliko tuženi izgubi spor dužan je da preda stvar tužiocu u onom mestu gde se stvar nalazi, a vlasnik stvari je dužan da dođe po svoju stvar i da je odnese.
Međutim, predaja stvari nije jedina obaveza tuženog, te će tako ona zavisti od njegovog stepena savesnosti odnosno nesavesnosti.
Savestan držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari, niti odgovara za pogoršanje i propast stvari koji su nastali za vreme njegovog savesnog držanja. On zadržava odvojene, a još nepotrošene plodove i ne duguje naknadu za potrošene, propuštene, ni otuđene plodove. Njegova obaveza se sastoji u tome da preda stvar vlasniku sa plodovima koji nisu ubrani u trenutku dostavljanja tužbe, zato što počev od tog trenutka ima položaj nesavesnog držaoca.
Za razliku od savesnog, nesavestan držalac pored toga što je dužan da preda vlasniku stvari sve plodove koji su se kod njega zatekli, dužan je i da nadoknadi vrednost ubranih plodova koje je potrošio, otuđio ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da ubere. On je dužan da nadoknadi štetu nastalu pogoršanjem ili propašću stvari, osim ako bi ta šteta nastala i kada bi se stvar nalazila kod vlasnika.
Držalac ima pravo da zahteva od vlasnika naknadu troškova koje je imao oko stvari, a Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa ovde pravi razliku između savesnog i nesavesnog držaoca, kao i između nužnih, korisnih i luksuznih troškova.
